Leto na Siciliji, sredina jula. Dok sedimo na plaži slušamo talase kako udaraju o kamenitu obalu. Iz kuhinje do nas dolazi miris pice. Čuje se Đuzepe kako psuje kuvara, jer je umesto origana stavio biber?! (đubre matoro, ima sto godina, a nikako da crkne). Naravno meni nedostaje naša domaća kuhinja, ali šta ću, moram to da istrpim, jer ovakav odmor se ne propušta. Svi su se skupili za stolom, čak je i mačor došao sa portiklom (samo mi nije jasno otkud on tu, ali bar mi je lakše kad znam da ono mleveno meso nije od njega).
I sad dok oni održe zdravicu, govor, kurac-palac, a meni krče creva. Pošto nisam mogao više da ih slušam, krenuo sam u podrum po vino. A podrum je iz vremena invazije Huna na Rimsko carstvo, više paukova nego u džunglama Amazona. A tek struja... Šta je to? Nikola Tesla? Da to nije lik koji je izmislio bešamel sos...
I dok sam se patio sa telefonom koji je glumio improvizovanu sijalicu, po običaju stajem na trulu dasku i overavam pod glavom. Srećom granit mi je ublažio pad, inače bi čvoruga bila mnogo veća. Jebao ih renesansni stil!
Čistim prašinu kao Radovan III kada skoči sa dvanaestog sprata (mislim da bi to manje bolelo od ovog mog ateriranja) i pokušavam da pronađem policu sa vinom. Nakon što sam preskočio mrtvog Turčina (ne pitajte me otkud mrtav Turčin u podrumu jednog Sicilijanca, to je sasvim normalno) konačno dolazim do police. Za jednog glupog Žabara, Toni ima lepu kolekciju pića. Verovatno je to harač nekog jadnog zemljoposednika koji nije platio reket njegovom dedi. Skidam lopatom prašinu sa flaša i uzimam dve, jer em što se ne razumem u vina, još i da mu čistim podrum. Na putu ka gore noga mi naravno upada u onu rupu od trule daske i eto meni zarđalog eksera u nozi i prilike da konačno primim taj čuveni tetanus. E umalo da zaboravim, pre eksera sapleo sam se na onog Turčina u mraku. Da bi flaše ostale netaknute žrtvovao sam svoj nos. Krvav i izubijan izlazim na površinu gde mi na moju veliku radost saopštavaju da nema kečapa. (idioti)
I sada ja kao gost dobijam ključeve od Tonijeve Alfe da skoknem do prodavnice. Rekao mi je da ponesem i pasoš, za svaki slučaj. Postao sam već zabrinut ako mi je za odlazak do prodavnice potreban pasoš.
I posle dva minuta eto mene u Alfi, krstarim krivudavim putevima Sicilije. Neko bi rekao da je to lepo, ali grdno bi se zeznuo. Kao prvo onakve krivine nisam video ni u Monci, rupe su gore nego na seoskom putu tokom petnaestog veka, a auto je bio tako neudoban da sam u jednom trenutku želeo da se menjam sa onim čičom koji je jahao magarca. Na sto metara ispred prodavnice zaustavlja me policija. Bla bla bla, njuc njuc njuc...KAZNA! I to pozamašna suma, za te pare bi čovek u Srbiji kupio nov auto, poslao ženu na odmor i još bi mu ostalo za švalerku. Stisnuo sam zube i platio. Ni u prodavnici nije bilo bolje. Kasirka je imala sto godina, a bila je senilna kao da ima trista. A tek gomila mafijaša koji su stajali iza mene pitajući se da li je sada zgodna prilika da isprobaju onu pancirnu municiju što onomad ukradoše. Skroz šokiran bežim iz prodavnice, sedam u auto, stavljam ključ u bravu i... ništa, šta sam mogao da očekujem od Alfe. Popalile su se sve lampice na tabli, brisači, migavci, radio je ispuštao neke čudne zvuke na Mađarskom. Izlazim napolje i krećem peške.
Sutradan, kada sam konačno stigao i ispratio agente iz Interpola koji su se tu zatekli, spakovao sam se i seo na prvi avion za Beograd. Otvaram vrata i govorim kevi da podgreje onaj pasulj od juče, gladan sam kao vuk...
